Momir Milošević, reditelj filma „Otvorena"

- Šta Vam je bila osnovna inspiracija za scenario?

M. M. - Ideja da iskazivanje iskrenih emocija može da izazove kraj ili mutaciju naizgled neraskidivih odnosa.

- Ko su osobe kojima se zahvaljujete na špici?

M. M. - Prva je Sara, prijateljica čija je pojava pre šest godina pokrenula motor za stvaranje originalnog scenarija iz kog je na kraju proizašao ovaj film. Druge dve su devojke čiju sam zajedničku fotografiju video na fejsbuku pre nekoliko godina. To je bio glavni okidač za pokretanje projekta. Koliko god se razlikovale od mojih likova, ja sam u njima prepoznao potencijal. Čak smo napravili test snimak na jednoj od lokacija, koji imam izmontiran kao neku vrstu promotivnog materijala. Jako dugo sam želeo da njih dve glume u filmu, do čega na kraju nije došlo.

- U Vašem filmu dominiraju atmosfera i stanja svesti. Kako Vi definišete svoj žanr?

M. M. - Nemam svoj žanr. Imam samo princip: drugačije pristupam svakoj priči, a one obično sadrže strah kao sveprisutni element, najčistiju ljudsku emociju. Smatram da je svaka kvalitetna ideja seme koje može roditi jedinstvenu granu unutar nekog žanra. Moj senzibilitet jeste na granici sa hororom, ali filmovi suštinski nisu.
Osnova je uvek drama.

- Zašto ste se odlučili za crno-beli film?

M. M. - Postoji nekoliko razloga za to. Crno bela tehnika u ovom slučaju ima simboličko značenje: predstavlja suprotnost, odnosno, dve krajnosti (osobe) koje pokušavaju da se pronađu u sivilu sveta koji ih okružuje. Time takođe dolazi do izražaja atmosfera filma, dodatno karakterišući unutrašnju izolaciju protagonista. Radnja filma se dešava krajem devedesetih. Jačem definisanju radnje koja nije smeštena u današnjici crno bela slika svakako doprinosi.

- Kako ste odabrali glavne glumice i kakve ste im „instrukcije“ davali u građenju psihološki složenih likova?

M. M. - Od deset većinom školovanih glumica, Milena Đurović, bez pređašnjeg iskustva, ostavila je najjači utisak na kastingu. Nedelju dana kasnije sam joj javio da je dobila ulogu Sare. Posle drugog kruga kastinga, njih nekoliko je odbilo ulogu Alise. Mesec dana pred snimanje setio sam se Jelene Puzić sa kojom sam ostvario saradnju na filmu „Intenzivni udarac u glavu“. Ona je, posle kratkog telefonskog razgovora, prihvatila ulogu.
Ako je iz scenarija i kroz razgovor sa glumcem moguće obrazložiti postupke i motivaciju likova u svakoj sceni, nema potrebe za daljim filozofiranjem.
Sa Milenom sam imao malo detaljnije pripreme, objašnjavao sam joj da Saru treba doživeti kao da je biće sa druge planete.

- U ovoj studiji emocija i podsvesti upečatljiva je replika „Ne oklevaj, pruži sebe“. Da li je to i Vaš princip?

M. M. - Upravo. Pružam sebe kroz stvaralaštvo.

- Kakva iskustva - lepa ili teška nosite sa snimanja, s obzirom da ste bili i producent?

M. M. - Pošteno sam se namučio.

- Publika koja ne poznaje Vaše kratke horor filmove (''Intenzivni udarac u glavu'', „Mrak“, „Mrkli mrak“) biće iznenađena obrtom u „Otvorenoj“. Kom auditorijumu se prvenstveno obraćate?

M. M. - Prvenstveno se trudim da ispunim sopstvena očekivanja. Pomisao na koje sve načine moji filmovi komuniciraju sa publikom me jako uzbuđuje.

- Školovali ste se na Londonskoj filmskoj akademiji. Šta biste odatle preneli u ovdašnji sistem?

M. M. - Isključivo fokusiranje na praksu i obučavanje za svaki stadijum stvaranja filma. Takođe, predavači su veoma iskusni ljudi iz filmske industrije.

- Ko su Vam uzori u srpskoj, a ko u inostranoj kinematografiji?

M. M. - Među domaćim autorima izdvojio bih Gorana Markovića. Dopadaju mi se njegovi raniji filmovi, pogotovo ''Već viđeno'' jer u njemu efektno uvodi elemente horora u psihološku dramu. ''T.T. Sindrom'' Dejana Zečevića smatram genijalnim ostvarenjem shodno uslovima u kojima je nastao. Uticaj stranih autora je daleko veći. Ako baš moram da izdvojim tek nekoliko, to su: Roman Polanski, Džon Karpenter, Lars Von Trier.