Intervju sa Milošem Timotijevićem, film „Vlažnost"

-Već si sarađivao sa Nikolom na kratkim filmovima, kakva ti je bila saradnja sa njim i kako si reagovao kad ti je ponudio ulogu?

 

Nas dvojica smo se sreli kad je on radio svoj ispitni film na drugoj godini i odmah smo našli zajednički jezik. Do dan danas me Nikola nije zvao da radim s njim samo onda kad nije imao za mene ulogu. On je jedan od retkih ljudi u koje imam apsolutno poverenje i što se tiče umetničkog i estetskog i moralnog stava prema poslu. Prvi put kad smo pričali o scenariju imao me je u vidu za drugu ulogu, međutim kako se scenario menjao tako je i on na kraju shvatio da bi ja trebalo da igram Petra. Nikola i ja imamo fantastičan odnos, ni sam nisam svestan kako on to kopa po meni, pritiska neke dugmiće... On kaže "ja znam da ova indikacija nikom drugom neće imati smisla, ali znam da ćeš ti to shvatiti onako kako ja želim."

 

-Praktično je ceo film na tebi, da li ti je teško pala ta odgovornost?

Postojala je strepnja naravno, Nikola i ja smo to prošli u jednoj fazi pripreme za ulogu i on je vrlo brzo otklonio moje strahove. Dugo sam se pripremao, 18 meseci pre početka snimanja sam imao scenario, 6 meseci sam se spremao fizički, apsolutno sam vladao ulogom.

 

-Šta ti je najteže palo u ovoj ulozi?

Uvek mi je najteže da igram najmračnije strane svojih likova, mrak koji nađeš kad kopaš po sebi nikad nije prijatan. To su stvari koje mi pričinjavaju nelagodu iako inače uživam u svom poslu.

 

-Koliko dugo je Petar ostao sa tobom posle snimanja?

Još uvek je tu. Završili smo snimanje sredinom novembra 2014, Petru je trebalo jedno mesec dana posle toga da ishlapi, da ja konačno prodišem kao ja, i mislio sam da sam raskrstio s tim. Međutim, već u februaru smo imali neko fotografisanje i Nikola je rekao "Vidi, treba mi Petar". Kako je on to izgovorio, Petar je bio tu. Verovatno da likovi koji tako dugo ostanu sa tobom nikad ni ne ishlape potpuno.

 

-Kako si gradio lik Petra, jesu li te inspirisali neki ljudi koje poznaješ?

Jako malo ljudi iz tog miljea poznajem, namerno bežim od tog sveta. Kad sam pročitao scenario, odmah me je emotivno dodirnuo, što mi se nikad ranije nije desilo, bilo mi je jako tužno, svi likovi su jako tužni. Osnovna stvar je da odbraniš lik koji igraš, šta god on radio, moraš da nađeš suštinski ljudski razlog za to, tačno da znaš kako promišlja takav čovek. Zato naš posao nije tako lak kao što ljudi misle, naučiš tekst i dođeš na posao. Vlažnost je 99%  na Petru, a on nema velike oscilacije u raspoloženju tokom celog filma. To je moralo da se uradi vrlo delikatno, kako taj čovek kuva, a to sakriva. Muzika mi je pomogla u pripremi na stanju lika. Moja priprema se zasnivala na odabiru muzike koju ću slušati na pauzama snimanja da bih bio u toj emociji koja mi je potrebna. Plejlista se menjala od faze do faze i to je bio apsolutno moj odabir.

 

-Znači Nikola tu nije imao sugestija?

Ne, Nikola je imao sugestije koji film da pogledam, šta je korisno za nas, bilo je tu zanimljivih filmova, Žena bez glave, Oslo 31. avgust, to je bila glavna referenca za ceo film ne samo za mene, lik koga igra Tom Hardi u filmu Locke me je inspirisao za jedan deo lika... Pitao sam Nikolu, kad bi pravio ovaj film na nekom svetskom nivou sa velikim budžetom, koju holivudsku zvezdu bi uzeo za glavnu ulogu i on je tad rekao nešto što je mene odredilo. Neću otkriti ko je taj glumac, ali je to postavilo neki standard, najviše u smislu tog šarma koji Petar poseduje, ume sa ženama i to je ono što je njegova moć.

 

-Vlažnost može da se tumači na mnogo načina i svako ga doživljava različito. O čemu je, po tvom mišljenju, ovaj film?

Film se razlikuje u odnosu na scenario, osećaj se promenio. Sada posle svega shvatam da je to film o laži, o sakrivanju, lažnom predstavljanju sebe i koliko je to važno u današnjem društvu, da se održi taj lik koji si postavio ispred određenog broja ljudi.

 

-Kraj je poprilično otvoren, kako si ti doživeo sudbinu svog junaka?

Kraj je vrlo katarzičan, ali ne na holivudski način, da ide neka nagruvana muzika, neka replika da te pocepa, prosto se ostavi da publika sama oseti, gde se po meni vidi pravi filmski jezik. Po mom mišljenju nije optimističan, oni nikada neće biti srećni. O tome što se desi se više nikad neće govoriti, to su takvi ljudi, zato je to tako tužno. Obratite pažnju na Petrovu sobu iz detinjstva kad ode kod roditelja. Ko je bio taj čovek, šta mu visi na zidu- pištaljke, znaci Otpora... Takav čovek je za 15 godina došao tu gde jeste, šta je on za to vreme ispustio da bi dobio takav status, takvu ženu? Šta je od duše dao?

 

-Misliš da ovde ima reči i o celoj toj petooktobarskoj generaciji?

Apsolutno, to je moja generacija, generacija koja je mogla da promeni sve a nije uradila ništa sem za svoje džepove.

 

-A da li ova nova generacija ima kapacitet da izvede tako nešto?

Da, ali ne na nivou 5. oktobra, mislim da ta revolucija treba da bude tiša, da ne primetimo da je došla, a da se samo nešto desi. Ali opet da se desi preko noći, nemamo više vremena, gubi se vreme čekajući. Ova nova generacija ima potencijal, u to sam ubeđen.

 

-Šta misliš o podeli filmova na festivalske i bioskopske?

Znam da je Nikola Vlažnost pravio za bioskope. Ja sam ga gledao i na malom ekranu i na velikom platnu i prosto nije isto, kao kad gledaš predstavu u pozorištu i na kaseti. Nikola je želeo da ispriča priču, da napravi dobar film, u tome je ključ. Nije važno da li je taj film komercijalan ili arthaus, bitno da je dobar. Mislim da je ovaj film žanrovski interesantan, da te uvlači kad ga gledaš, ja se nadam da će to privući publiku. Nemam ništa protiv komercijalnih filmova, jer takvi filmovi treba da zarađuju za arthaus filmove. Problem je što mi nemamo studije, velike producentske kuće, sve se radi od danas do sutra, ambiciozni producenti koji nešto pokušavaju pomoću štapa i kanapa.

 

-Vlažnost izgleda stvarno "svetski", s obzirom na dosta mali budžet. Reditelji često koriste manjak finansija kao izgovor kad film prođe loše, a ovo je dokaz šta sve može da se uradi sa malo para.

To je prvenstveno Nikolina zasluga, on je perfekcionista, a i ima najboljeg direktora fotografije, Maju Radošević. Vlažnost će dokazati ljudima da ne postoje izgovori i da u umetnosti nema kompromisa. Kad je Nikola shvatio koliki budžet ima napravio je poslednji štrih scenarija i sve to spakovao, mi smo imali optimalno vreme i količinu scena po snimajućem danu. Film je večan, to mi nikako da shvatimo. Dokle god traje civilizacija, biće i tog filma koji si snimio. Prođe sve što si trpeo na snimanju, i mi ćemo proći, ali taj film ostaje. Ljudi kod nas prave film za ovaj momenat i tih par meseci posle premijere, a onda posle nema veze, a posle je ključna stvar. Istorija će pokazati koliko je taj film bio dobar ili ne.

 

-Kakve su bile reakcije ljudi koji su do sad videli film? Ova uloga se razlikuje od onih koje obično tumačiš.

To su uglavnom bili prijatelji koji znaju šta ja mogu, samo su bili srećni što sam konačno dobio pravu priliku, i ja sam im svima zahvalan na podršci. Malo mi je u poslednje vreme dosadilo da slušam od ljudi "uopšte nismo znali da ti to možeš", a niko me nikad nije ni probao. To je vrlo simptomatično za ove prostore. Na fakultetu sam varirao likove i ispitivao šta sve mogu, a tipizacija mojih likova je počela kad sam počeo da radim profesionalno. U početku sam igrao telohranitelje i kriminalce, dobrih 10 godina, a onda sledećih 10 godina nisam skidao uniformu, igrao sam samo vojnike. U jednom trenutku sam imao 8 uloga za redom u uniformi, sećam se da sam pomislio "dobro, sad bih konačno mogao da igram neku komediju." To mi niko nikad ne daje, a ja bih baš voleo da se okušam u komediji. Ja mogu da želim šta hoću, poenta je da neki reditelj poželi mene da vidi u nekoj ulozi. Da ja to ne nametnem nego da prosto pokažem da mogu to da igram. To mi je cilj, da reditelji počnu da me viđaju u kompleksnijim ulogama, samo da ne dobijam više dvodimenzionalne likove i funkcije.

 

-I u Ničijem detetu si imao kompleksniju ulogu, da li očekuješ da sad počneš da dobijaš malo drugačije ponude?

To su uloge koje ja volim, a očekujem da me zovu prijatelji koji su i do sad znali šta ja mogu, od onih koji me do sad nisu zvali ništa ne očekujem. Ja se već 20 godina bavim ovim poslom, i nisam siguran da baš nisu čuli za mene, a i dalje me ne zovu. Reditelji su uplašeni, retko dobijaju priliku da snimaju, i kad dobiju tu priliku moraju da pucaju na sigurno. Ne shvataju da umetnost nema nikakve veze sa sigurnošću, ako ne rizikuješ nikad nećeš uspeti, i zato svaki deseti film odavde uspe. 

-Da li misliš da se konačno menja situacija i odnos prema filmu posle svih uspeha koje naši filmovi poslednjih godina postižu u svetu?

Postižu uspehe ali ne zaslugom države i kulturnih institucija. Mi nikad nismo imali problem sa kulturnim radnicima, nego sa finansiranjem kulture. Nekom političaru jednog dana može da dune i da kaže 0 dinara za kulturu. To mi dozvoljavamo, to su problemi, zašto ministar finansija treba da odlučuje o kulturi jedne zemlje, njemu je to samo statistika. Da li iko ima kulturni program kad dođe na izbore, nema, samim tim ne treba da se pita za kulturu.

 

-Da li si pomišljao da se oprobaš u inostranstvu?

S inostranstvom se u našem poslu više koketira, postoje naravno primeri koji su uspeli, ali ja mislim da prvo treba napraviti karijeru ovde pa onda krenuti da radiš dalje. Nisam siguran da sam uopšte raspoložen da idem u inostranstvo, bez obzira na situaciju ovde. I dalje se trudim da ostanem i promenim nešto jer mislim da je to jedino rešenje. Da su svi ti ljudi koji su pobegli tu energiju koju su usmerili na bežanje preusmerili da promene nešto ovde, stvari bi već bile sređene. Živimo u groznom vremenu, a s druge strane to vreme rađa ljude kao što je Nikola Ljuca, fantastične slikare, muzičare, matematičare, genijalce... Iz đubreta niče cveće, zato je i dobro biti ovde gde je centar dešavanja, zato mi se i ne beži.